У јесен 2009. уписао сам докторат у Америци. Срећом, већ 2010. био сам асистент на летњем програму који води додипломце из Америке на Балкан. Те године смо ишли у Јасеновац, да видимо хрватску и српску (Доња Градина) верзију прошлости. Једва сам чекао да покажем студентима историјски контекст југословенске драме. Кад смо стигли у Доњу Градину, једва сам чекао да одемо. Практично није имало шта да се види, осим бројева жртава. У хрватском музеју Јасеновца, неколико студената је отворено коментарисало како је „све умивено”. Један је рекао: „Више верујем хрватској верзији. Они су понудили нешто више од табле са бројевима.” Студенти су свесни да долазе из најмоћније земље на свету коју сви желе да придобију за себе. Али, мало ко од њих ће посветити време читању озбиљних књига. Њихову пажњу имате док траје њихово путовање. Или ако снимите филм. Знате ли онај холивудски филм о геноциду над Србима? Знате ли било који?
.Ове године шести пут ћу радити летњи програм. И ове године ћемо, као и претходних, обићи Сребреницу. Шетаћемо по мезарју, гледати потресан документарац у хладној, сабласној дворани, видећемо личне предмете жртава и читати потресна писма родбине. Било би добро да се што више Срба упозна с траумама и величином емоција које су обележиле модерно бошњачко друштво у Босни, али и у Србији. Комшије смо. Ако се боље упознамо, профитираћемо кроз знање. Отворити широм очи не значи предати се. Боље је више знати. Или је боље мање знати?
Међутим, где да одведем странце и студенте да се упознају са геноцидом над Србима? Водио сам их у Доњу Градину. Ништа. Кажу да се нешто тамо урадило од 2010. Сад сам гледао на интернету.
Ништа. Водио сам их у Братунац. Природно умрли Срби измешани са ратним жртвама, војним и цивилним! Нигде знака ни објашњења. У Кравици оронуо велики црни крст у спомен на српске жртве. Бројеви и ћирилица. Стотине хиљада странаца прођу поред њега на путу ка Сребреници. Не знају српски. Ни ћирилицу. Преводим студентима. Љубазни су. Али зашто би веровали пароли?
Где да дођу Бошњаци да се упознају са српским траумама и емоцијама? Где да дођу Срби?
Врхунац је приредио Београд, српска престоница. Кад смо долазили пре две-три године, налазим на интернету телефон...
– Добар дан, Музеј геноцида?
– Добар дан, изволите!
– Поштовање, имам овде групу америчких студената, па бих да их доведем ту код вас, да се упознају са геноцидом над Србима и...
– А, па лепо, али, видите, ми немамо сталну поставку.
– Аха... а шта имате?
– Па, имамо у ходнику оне фотографије деце из логора Јастребарско, па...
– И то је све!?
– Па, имамо канцеларије...
Нисам слушао даље. И нисам се јавио. Тад нису имали ни сајт, сад имају, али погледајте га сами.
Свеукупна српска активност око геноцида над Србима свела се на Одбор СПЦ под епископом Јованом (Ћулибрком). „Мало руках, малена и снага.” Он се борио да одржи Пећку патријаршију годинама, а сад покрива ратом упропашћену западну Славонију. У Њујорку животари Истраживачки институт о Јасеновцу. Био сам на њиховом скупу у сали српске цркве у Њујорку пре две године. Просек година говорника и публике је био већи од броја присутних. Дрвена кутија за прилоге. Продаје се књига о одбрани Слободана Милошевића. Успели су, додуше, да се постави споменик негде у Њујорку. Никада нисам видео слику на „Фејсбуку” или „Твитеру”. Тражим на „Гуглу”, тешко иде. Дакле, не постоји. Ни у дијаспори нема музеја геноцида над Србима. Нема ни филма. Од 1945. до 2015. Бројимо од 1 до 70. За то време размислимо – ко нас је спречавао? Ко нас спречава?
На коју адресу да одведем студенте ове године?
