У овом тренутку постоји велики позитиван притисак српске дијаспоре да се формира „виртуелни универзитет”. Наши људи у иностранству желе и могу да помогну, они имају приступ скоро свим страним фондовима и међународним организацијама, постоје у свету многи пројекти за које се овде и не зна да постоје или су информације расцепкане, недовољне… Највећи број наших научника је у САД, Канади, Великој Британији и Немачкој, али има нас и у Аустралији, Јужној Африци, Швајцарској – чуло се између осталог на недавно одржаној промоцији монографије „Менаџмент виртуелног универзитета дијаспоре као комплексне организације” др Јована Филиповића.
Овај професор Факултета организационих наука, некадашњи продекан, државни секретар за дијаспору и саветник покојног премијера др Зорана Ђинђића, почео је да попуњава своју базу података о нашим научницима у иностранству још 1988. године и за сада је прикупио око 7.000 имена. Поређења ради, држава има званичну базу од свега 600 имена.
Србија спада у ред нација са највећом дијаспором у односу на укупну националну популацију и то је нешто што морамо да искористимо, сматра овај научник који је у Србији завршио Машински факултет, затим магистрирао и докторирао у САД, а недавно је одбранио и другу докторску тезу на Универзитету у Љубљани, на основу које је настала и ова књига.
– Дијаспора није само неискоришћен национални ресурс, већ и неправедно маргинализована заједница. Моја база података указује на чињеницу да практично не постоји област (академска, истраживачка, културна, предузетничка или спортска) у којој српска дијаспора није значајно заступљена. Модел виртуелног универзитета дијаспоре омогућава трансформацију „одлива мозгова” у прилив знања, експертизе и пословних шанси – објашњава др Филиповић.
То што не користимо довољно наш научни капацитет у иностранству, истиче др Филиповић који предаје на неколико светских универзитета, за последицу има и то што је капацитет Србије за иновације на дну листе земаља, као што су Бугарска, Румунија, Албанија, Грчка или Босна и Херцеговина, док су на врху Немачка, Јапан, Швајцарска, Шведска, Финска…
– Код нас се виртуелни универзитет изједначава са учењем на даљину, а то је само један сегмент, уз скупове, семинаре, трибине… Оно што ми не схватамо јесте да наши научници у свету вуку са собом велики број пријатеља који такође припадају разним еснафима, а захваљујући свима њима, ми можемо да добијемо одговор на буквално било које питање у сваком тренутку – објашњава др Филиповић.
На наш коментар да ово све звучи више као „Жил Верновска прича”, он одговара да она јесте остварива и да је потребна и подршка државе, али не „контролишућа”, јер су научници „слободног духа и мисли и њима није могуће управљати”.
Кроз разговор са научницима који су у току промоције у препуној сали Дома омладине такође остављали своје податке којима ће др Филиповић попунити своју базу, чули смо и неке занимљиве податке: 30 одсто наших научника у свету је докторирало ван Србије; 20 одсто је основне и последипломске студије завршило у земљи, а 19 одсто у свету; међу нашом интелектуалном дијаспором је и 17 одсто оних који су основне студије завршили у Србији, а негде напољу магистарске и докторске студије.
Овај пројекат су подржали и професор др Радивоје Митровић, државни секретар у Министарству просвете, науке и технолошког развоја, проректорка БУ професорка др Нада Ковачевић, професор др Драгољуб Кавран, председник Друштва за јавну управу Србије, професорка др Јамина Вујић са Берклија, Милутин Станисављевић, један од оснивача Организације српских студената у иностранству, декани, професори и студенти…
Сандра Гуцијан
ПОЛИТИКА 22. 4. 2013.
