A great man is one who collects knowledge the way a bee collects honey and uses it to help people overcome the difficulties they endure - hunger, ignorance and disease!
- Nikola Tesla

Remember, remember always, that all of us, and you and I especially, are descended from immigrants and revolutionists.
- Franklin Roosevelt

While their territory has been devastated and their homes despoiled, the spirit of the Serbian people has not been broken.
- Woodrow Wilson

Таленат је одживети живот

Јелена Росић (1969), професор енглеског језика и књижевности, објавила је збирку прича „Далилин прстен” (1993). Њене приче заступљене су у антологијама и панорамама савремене српске приче, међу којима су и антологија најкраће приче 20. века – „Мала кутија” (приређивач Михајло Пантић) и антологија младих српских приповедача „Тајно друштво” (приређивач Васа Павковић). „Архипелаг” је недавно објавио њену нову збирку прича „Дан када је Миз Лили постала оно што је одувек била”. Јелена Росић, од 1998. године, живи у Висконсину (САД).

.

Главни јунак књиге „Дан када је Миз Лили постала оно што је одувек била” јесте језик. Он људе спаја, али и раздваја. Каква је улога језика у животу наших исељеника?

Код свих исељеника проблем језика је двоструки: са једне стране, матерњи језик, далеко од матице, излази из „главног тока” и почиње да се развија у специфичном правцу. То је процес који постаје уочљив већ током прве генерације исељеника. О томе сам писала у причи „Прича о зеленом картону”. Овакав језик је Србима у Србији вероватно симпатичан, ако не и смешан, само не смемо заборавити да је у питању „најозбиљнији” језик којима се служе наши исељеници. Јер што су више времена провели у Америци, овакав „искварени” језик је више заступљен. Језик као средство комуницирања јесте неопходни одраз средине у којој се користи. Са друге стране, наравно, исељеници су под великим притиском да што брже и што успешније савладају језик нове средине. Познајем особе, сада већ у дубокој старости, које никада нису научиле да причају енглески. Нови талас имиграције, који је уследио током ратова деведесетих, изгледа другачије, али без обзира на све, језик нове и старије генерације временом почиње све више да се зближава.

Наши људи, побегли од ратних страхота, у новој средини говоре српски, хрватски, бошњачки... и тај језик називају – наш. Ствара ли се то неки нов језик?

Термин „наш језик” у дијаспори се употребљава како би се избегле потенцијалне несугласице. Све што смо прошли јесте мање или више оставило трага. Између свега тога стоји океан. Људи са ове стране су много толерантнији, уосталом немају пуно избора. Познајем Хрвате и муслимане, а наравно и Србе који, када их питају одакле су, кажу из бивше Југославије. Осим термина „наш језик”, постоје и „наше продавнице”, и „наши људи” за које се каже да када иду у Србију, или у Хрватску, или у Босну – „одлазе у стари крај”. Ствари се уопштавају, јер је тако безболније. Уопштавањем се људи зближавају, а блискост је људима у имиграцији, чини ми се, много важнија него у њиховим матичним земљама.

Како српски језик сачувати у другој, трећој генерацији наших исељеника. Може ли се спречити да њима енглески постане матерњи језик?

Нажалост, без обзира на то колико се трудили да га сачувамо, језик се временом губи. У данашње време ситуација је, свакако, боља због великог избора средстава масовне комуникације, али не смемо да заборавимо да се језик највише обогаћује читањем. Моје четворо деце „технички” знају ћирилицу и латиницу, али с обзиром на то да прочитају свега неколико реченица недељно, све то није довољно. У погледу самог термина, матерњи језик подразумева или први језик које дете током живота усвоји или пак језик којим се највише служи и најбоље га познаје. У другој или трећој генерацији имиграната, језик је свакако осиромашен у односу на матично говорно подручје.

Бака Љиља (Миз Лили), у позним годинама, заборавља енглески и почиње да говори српски, свој матерњи језик. Човек, очигледно, не може да побегне од себе самог?

„Оно што је писац хтео да каже” није баш то. Баба Љиља из приче, нажалост, пред крај живота није проговорила матерњи језик, него је проговорила „бла, бла”, а то је некада много важније да би се људи разумели, зар не? У причи „Дан када је Миз Лили постала оно што је одувек била” особље старачког дома само претпоставља да се ради о матерњем језику, а будући да нико од присутних не разуме оно што сенилна баба говори, позивају преводиоца за српски, хрватски и бошњачки језик који се, неким чудом, са дотичном одлично разуме.

Један од јунака тврди да је писање – најобичније измишљање. Да ли то значи да је књижевност истинитија од живота?

Писање може, али и не мора, да буде истинитије од живота. Све зависи од нас самих. Прави је таленат одживети живот онако како ваља. Исто је и са писањем.

Писци, кажете, не подносе критичаре, јер су сујетни. Какво је ваше искуство с књижевним критичарима?

Ликови из мојих прича, као што је случај са ликовима из прича других аутора, имају своје мишљење које писац не мора по сваку цену да заступа. Из личног искуства не знам да ли су писци баш толико сујетни и да не подносе критику. У сваком случају се о мом раду (с обзиром на чињеницу да постоји толика пауза између прве и друге књиге) није пуно писало. Оно што сам до сада прочитала биле су топле и охрабрујуће речи. Сви критичари су, на крају крајева, само писци, будући да када пишу о нечијем делу, они у исто време стварају ново дело, које се, ето, назива критика, а које радо читам под условом да је добро написан

Има ли дела српских писаца у америчким књижарама?

Књижара у коју обично навраћам је „Barnes and Noble” (заправо ланац књижара), али преводе наших писаца, искрено говорећи, нисам до сада тражила. Знам да је по библиотекама доста заступљен Зоран Живковић и да су његове фантастичне приче врло тражене. Што се тиче „оригинала”, њих проналазим и наручујем из канадске књижаре „Serbica”, која постоји више од двадесет година и која, по мом мишљењу, нуди нашим читаоцима најразноврсније и најквалитетније наслове.

Зоран Радисављевић
ПОЛИТИКА 15. 4. 2013.


SA

 

People Directory

Nick Vujicic

Nicholas James Vujicic (/ˈvɔɪtʃɪtʃ/ voy-chich; Serbian: Николас Џејмс Вујичић, Nikolas Džejms Vujičić; born 4 December 1982) is a Serbian Australian evangelist and motivational speaker born with tetra-amelia syndrome, a rare disorder characterised by the absence of all four limbs. As a child, he struggled mentally and emotionally as well as physically, but eventually came to terms with his disability and, at the age of seventeen, started his own non-profit organisation, Life Without Limbs. Vujicic presents motivational speeches worldwide, on life with a disability, hope and finding meaning in life. He also speaks about his belief that God can use any willing heart to do his work and that God is big enough to overcome any and all disabilities.

.
Read more ...

Publishing

Holy Emperor Constantine and the Edict of Milan

by Bishop Athanasius (Yevtich)

In 2013 Christian world celebrates 1700 years since the day when the Providence of God spoke through the holy Emperor Constantine and freedom was given to the Christian faith. Commemorating the 1700 years since the Edict of Milan of 313, Sebastian Press of the Western American Diocese of the Serbian Orthodox Church published a book by Bishop Athanasius Yevtich, Holy Emperor Constantine and the Edict of Milan. The book has 72 pages and was translated by Popadija Aleksandra Petrovich. This excellent overview of the historical circumstances that lead to the conversion of the first Christian emperor and to the publication of a document that was called "Edict of Milan", was originally published in Serbian by the Brotherhood of St. Simeon the Myrrh-gusher, Vrnjci 2013. “The Edict of Milan” is calling on civil authorities everywhere to respect the right of believers to worship freely and to express their faith publicly.

The publication of this beautiful pocket-size, full-color, English-language book, has been compiled and designed by Bishop Athanasius Yevtich, a disciple of the great twentieth-century theologian Archimandrite Justin Popovich. Bishop Athanasius' thought combines adherence to the teachings of the Church Fathers with a vibrant faith, knowledge of history, and a profound experience of Christ in the Church.

In the conclusion of the book, the author states:"The era of St. Constantine and his mother St. Helena, marks the beginning of what history refers to as Roman, Christian Empire, which was named Byzantium only in recent times in the West. In fact, this was the conception of a Christian Europe. Christian Byzantine culture had a critical effect on Europe; Europe was its heir, and then consciously forgot it. Europe inherited many Byzantine treasures, but unfortunately, also robbed and plundered many others for its own treasuries and museums – not only during the Crusades, but during colonial rule in the Byzantine lands as well. We, the Orthodox Slavs, received a great heritage of the Orthodox Christian East from Byzantium. Primarily, Christ’s Gospel, His faith and His Church, and then, among other things, the Cyrillic alphabet, too."