То је "најужаснији документ који је једна држава икада уручила некој другој држави" оценио је, аустроугарски ултиматум Србији, британски министар спољних послова Едвард Греј. Влада у Београду је коментар сажела у једној реченици: "Не остаје ништа друго него да се гине." Преносимо из књиге др Андреја Митровића "Србија у Првом светском рату" део из поглавља о јулској кризи 1914.
Посланик Владимир барон фон Гизл је 23. јула 1914. у 18 часова уручио ултимативну ноту заступнику српског председника владе Лазару Пачуу, министру финансија. Одговор је тражен, како је изрично стајало у документу, у року од 48 часова.
Тренутак предаје био је одређен жељом Беча да се сачека одлазак француског председника Републике из Русије пошто се желело спречити руско-француско саветовање на највишем нивоу поводом ултиматума Србији и тиме онемогућити овим силама да брзо заузму заједнички став. То је било и постигнуто.
.
Такође је било одлучено да текст ултиматума буде стављен на знање другим великим силама укључив и савезничку Италију, тек ујутру 24. јула да би им се значајно скратило време за могућа реаговања. Тако је и учињено, с тим што је италијанској влади ипак 23. јула усмено стављено на знање преко амбасадора у Риму оно основно што садржи ултиматум (али је амбасадору било наложено да овај корак учини што касније, јер "ми желимо по сваку цену избећи да вест још током овог дана стигне из Рима у Петроград").
Немачка влада је била у току израде овог документа и одраније је знала његов садржај, с тим што је коначан текст дат амбасадору Рајха већ увече 21. јула, а Министарству спољних послова у Берлину достављен посредством аустроугарске амбасаде увече 22. јула. У сваком случају, немачка влада је последњу верзију текста ултиматума имала чак 23 часа пре него српска влада.
Уз опширну оптужбу Србије, изложену око основне тезе "да се идеја о атентату родила у Београду, да су оружје и муницију дали официри и чиновници, чланови 'Народне одбране', и да су пребацивања у Босну извеле старешине српске пограничне службе" ултимативни захтев је био изнесен у десет тачака.
Од владе Србије се тражило: прво, да забрани све публикације које пишу против Аустро-Угарске и "својом општом тенденцијом" угрожавају њен територијални интегритет; друго, да одмах распусти "Народну одбрану" и слична удружења и да спречи да она "наставе свој рад под другим именом и у другом виду"; треће, да из јавне наставе у Србији избаци све оно што представља пропаганду против Аустро-Угарске; четврто, да из службе уклони све официре и чиновнике који пропагирају против Аустро-Угарске, а чија ће имена бити накнадно достављена; пето, да прихвати "сарадњу органа царско-краљевске владе у угушивању субверзивног покрета управљеног против територијалног интегритета Царства"; шесто, да отвори истрагу против учесника у Сарајевском атентату који се налазе на територији Србије и да прихвати да у овој истрази учествују "органи које буде делегирала царско-краљевска влада"; седмо, да одмах ухапси Војислава Танкосића и Милана Цигановића; осмо, да спречи "помагање недозвољене трговине оружјем и муницијом преко границе" и да "отпусти и строго казни" оне пограничне органе који су помогли тројици атентатора да пређу границу; девето, да објасни изјаве "српских високих чиновника у Србији и у иностранству" с непријатељским садржајем према Монархији дате после 28. јуна; десето, да извештава царско-краљевску владу о извршавању мера које су захтеване у претходним тачкама.
Ултиматум је очевидно тежио за тим да дубоко понизи Србију пред Монархијом, али и да - што је било и најважније - створи отворе кроз које би било могуће да Монархија чак и суштински наруши независан живот ове државе.
Те отворе стварале су у првом реду тачке пет и шест, а унеколико и тачка десет. Дозвола аустроугарским органима да учествују у истрази и обавеза српске владе да извештава о току извршења мера нису само правно и морално вређали независност Србије, какав се утисак може створити на основу површног читања, него су давали реалну могућност Аустро-Угарској да под видом истраге покрене поступак против сваког лица у Србији и продре у све установе српске државе, у крајњој линији да паралише њихов самосталан рад.
С обзиром на непријатељску политику суседне царевине и на српску процену њених циљева, у Београду се могло с разлогом очекивати да ове тачке захтева послуже као основа за рушење независности Србије.
Читајући пре подне 24. јула управо предату му аустроугарску ултимативну ноту Србији, британски државни секретар за спољне послове сер Едвард Греј је одмах рекао царско-краљевском амбасадору да је то "најужаснији документ који је једна држава икада уручила некој другој држави" и при том указао на тачку пет.
Чим је сазнао за садржај ове ноте, руски амбасадор у Бечу је похитао да упозори грофа Берхтолда да је реч о захтевима које "не може да прихвати једна уставна држава". У Петрограду је руски министар спољних послова Сергеј Сазонов, док му је амбасадор Аустро-Угарске саопштавао садржај ултиматума, стављао - по сведочењу самог амбасадора "више потиштено него љутито" - овакве опаске: "Знам шта хоћете. Хоћете рат са Србијом!... Ви у Европу подмећете пожар... Хоћете рат и спаљујете мостове за собом... Види се колико сте мирољубиви пошто Европу бацате у огањ."
Француски амбасадор у Бечу је известио своју владу да је "неочекивана и претерана оштрина захтева аустријске ноте, тј. ултиматума Београду, изненадила и оне најогорченије непријатеље Србије". Одјек у свету је био сличан. Тако је Journal de Geneve у чланку који је датиран 25. јулом донео тешку оптужбу Аустро-Угарске, а баварски посланик у Берну је тих дана обавестио владу у Минхену да је "штампа неутралне Швајцарске стала на страну Србије" и да тврди како "српска национална идеја садржи исто оно што и италијанска и немачка, које су обадве такође деценијама нарушавале европски мир", а да је дипломатски кор у швајцарском главном граду једнодушан у томе да аустроугарска нота доноси оптужбе које ничим нису поткрепљене.
Српска влада се састала исте вечери кад јој је уручен ултиматум и могла је само закључити да "не остаје ништа друго него да се гине" (министар просвете Љуба Јовановић).
Лазар Пачу је, највероватније после првих консултација, у окружници свим српским представништвима у иностранству изнео "да су захтеви такви да их у целини не може прихватити ниједна српска влада".
(Из књиге др Андреја Митровића Србија у Првом светском рату, Српска књижевна задруга, Београд 1984. године)
