У књизи о српској емиграцији у Америци Милина Јовановић доноси и портрет Мила Радуловића
(Фотографија: Радуловић са насловном страном „Детроит њуза” где је најпре објављена прича о њему, лична фото-архива)
Супротно уверењу да су највеће српске насеобине у Америци биле у Чикагу и Питсбургу, прва православна црква изграђена је у Калифорнији, у градићу Џексон у подножју Сијера Неваде 1894. године, открива Милина Јовановић у књизи о српској дијаспори у САД „Сви путеви воде у Џексон”. Фокусирајући се на мали калифорнијски градић у којем је српска емиграција својевремено чинила трећину становништва, Јовановићева портретише галерију ликова од рудара до сенатора. Међу њима су вероватно најзанимљивији лик и дело Мила Радуловића чија судбина искаче из локалних оквира и умногоме одређује ток савремене америчке историје.
.У текстовима поводом његове смрти најугледнији светски листови називају Радуловића вододелницом којом је почео крај озлоглашене идеологије макартизма који је потресао Америку крајем четрдесетих и почетком педесетих година прошлог века. Било је то доба хајки и политичких прогона, а да би се неко ставио на стуб срама било је довољно довести га у везу са комунистичком субверзијом. Американци тада нису плашени куцањем бољшевичке револуције на њихова врата као тридесетак година раније, него им је страх у кости утериван причом о унутрашњим непријатељима и шпијунима који раде за Совјетски Савез. Најистакнутији заговорник таквог приступа, сенатор из Висконсина Џозеф Макарти у историју је ушао као оличење „лова на вештице” и прогона „црвених” грађана у политичкој теорији, познатог као макартизам.
У такву мрежу ухваћен је и Мило Радуловић. Американац из Детроита по рођењу, а син прве генерације српских досељеника у САД, под сумњом федералних истражних органа нашао се управо због свог порекла. Наиме, 1953. био је поручник америчког ваздухопловства, имао је жену и двоје деце и студирао је физику на Универзитету у Мичигену. Док је спремао испит посетила су га двојица официра и уручили му писмо у којем се обавештава да је остао без положаја у војсци, јер представља „ризик за безбедност”. Радуловићев грех је био „блиска и континуирана сарадња” са породицом. Милов отац, Јован Радуловић био је претплатник „Слободне речи”, новина за које су Американци проценили да подржавају комунизам у Југославији, а његова сестра Маргита je снимљена на протестима испред једног хотела у Детроиту, који је ускратио гостопримство црном певачу Полу Робсону, сумњивом због симпатија и дивљења према Стаљиновом Совјетском Савезу.
Његова лојалност држави истина није доведена у питање, a поједини су му саветовали да се одрекне породице. Радуловић је ипак одлучио да иде на суд, а остатак дешавања је историја.
Двојица адвоката су га заступала бесплатно, прича је дошла на насловну страну „Детроит њуза”, где ју је спазио и чувени новинар Eдвард Мароу, који је већ неко време трагао за оружјем којим ће напасти сенатора Џозефа Макартија. Радуловић је био савршен пример да се Американцима испред телевизора прикаже како „лов на црвене вештице” не погађа само Холивуд и њујоршке интелектуалце, већ и малог човека са Средњег запада.
Емисија је била пун погодак и, иако Макарти није био директно поменут, направљена је увертира за две наредне епизоде у којима се Мароу обрачунао са сенатором. Процес је Радуловићу омогућио да распрши све сумње у своју повезаност са шпијунажом, али у годинама које су уследиле и те како је трпео последице чеоног судара са макартизмом. Тешко је налазио запослење, да би се коначно доселио у Џексон где је стекао истакнуто место у српској заједници. Премда метеоролог по вокацији Радуловић је остао глас борбе за слободу мишљења и изражавања. После терористичког напада 11. септембра баук страха од тероризма почео је да кружи Америком, а страх грађана је злоупотребљаван баш као педесетих у време прогона „црвених”. Бушов Патриотски закон којим су драстично смањене слободе грађана, а властима дозвољено неометано задирање у њихову приватност, умногоме је вратио дух макартизма.
Када се скрасио у Џексону, Радуловић је свесрдно подржавао своју пријатељицу Милину Јовановић у идеји да забележи историју Срба у овом граду. Она за „Политику” помиње и Џона Беговића, легенду Џексона, ветерана Другог светског рата, а касније сенатора. Посебно место ипак даје женама, па је ту Eн Инграм (рођена Скулић), која је била прва жена из САД која се пријавила за учешће у Другом светском рату, али и жива легенда Џексона Даница Пол која је покретач готово свих хуманитарних акција у граду.
Драган Вукотић
ПОЛИТИКА, 1. 5. 2014.
