A great man is one who collects knowledge the way a bee collects honey and uses it to help people overcome the difficulties they endure - hunger, ignorance and disease!
- Nikola Tesla

Remember, remember always, that all of us, and you and I especially, are descended from immigrants and revolutionists.
- Franklin Roosevelt

While their territory has been devastated and their homes despoiled, the spirit of the Serbian people has not been broken.
- Woodrow Wilson

Непролазна љубав Николе Тејлора

Као ветеран америчких оружаних снага Никола (Роберт) Тејлор добио је вечну кућу на војничком гробљу у Сарасоти (Флорида). Упокојио се 23. децембра прошле године и дан касније сахрањен је по православном обреду.

– Тата је био диван и племенит човек који се никада није жалио и из своје скромности желео је да буде сахрањен на најједноставнији начин. Опело су обавила двојица српских свештеника, отац Драган из цркве Св. Ђорђа у Клирвотеру и отац Љубиша из богомоље Св. Петке у Орланду. Тата је унапред спремио покров, који је донео са Свете горе и свуда га носио са собом, желећи да, ма где се упокојио, буде сахрањен под њим – каже за „Политику” Милена Тејлор, Николина снаха.

.

Тако је са овог света испраћен амерички официр који је због лепе Српкиње променио веру. Крајем прошлог века узео је за руку и преселио се у Србију уочи бомбардовања, а затим носио помоћ нашим збеговима на Космету. Тако је заслужио поштовање свих пријатеља из нове, напаћене отаџбине а Миленин супруг, Тејлоров средњи син Марк (53), све то објаснио нам је током сусрета 2009. године у Чачку кратком реченицом: „Тата је у души Србин”.

Тејлор је као ветеринар са службом у Америчкој војсци 1956. године постављен за контролора квалитета меса које је фабрика „Јухор” из тадашњег Светозарева испоручивала трупама САД на Старом континенту. У Београду је упознао студенткињу Катарину Вранић и сместа га је освојила. Рођена је у Горњем Милановцу, док је везу са Чачком наследила по оцу, официру Краљевске војске и логорашу из Оснабрика и с Голог отока. Венчали су се новембра исте године у америчкој амбасади у Београду, сведок им је био аташе из посланства.

– Нисмо могли да нађемо кума и старог свата. Нина због очеве судбине и чињенице да се удаје за Американца, а ја сам тада у Југославији на раду имао само једног земљака, који је био у неком бродоградилишту у Ријеци – приповедао нам је Никола 2003. године, возећи својом „ладом нивом” помоћ за Србе у Косовској Витини.

Брачни пар је, по венчању, следеће четири деценије провео у САД, где је Катарина гајила синове и радила као предавач у гимназији, а муж пословао у својој струци. Живели су у Луизијани а најдуже у Тексасу, у граду Мекален на Рио гранде. Ту је Роберт 1992. године решио да из протестантизма пређе у православље па је крштен најпре у Мекалену, у Америчкој православној цркви која потиче од Руске заграничне, а затим се обредно венчао с Катарином у истом храму. Свештеник му је на крштењу наденуо српско име Никола, по слави женине фамилије.

У то доба данима је само гледао како супруга пати због рђавих вести из своје постојбине, преломио у себи и рекао: „Ти си овде живела 40 година и хоћу да ти вратим бар четири. Идемо у Србију”. Продао је сав иметак у Мекалену и новац поделио деци, те 18. марта 1997. са Катарином дошао у Београд. Живели су и у Режевићима у Црној Гори, затим у Новом Саду, после тога у Чачку, поново у Црној Гори, још једном у Чачку.

Једног децембра Никола је морао да се растане од своје непролазне љубави, сахранивши Катарину (1934–2009) на чачанском гробљу. Следећег пролећа братија манастира Студенице примила је Тејлора да живи с њима у нашој царској лаври, као први и једини Американац. Касније се ипак вратио на световну адресу и у породицу с Марком, Миленом и њиховом децом у Скели код Обреновца, у кућу снахиних покојних родитеља.

Иза Николе и Катарине остала су тројица синова. Најстарији Хери (54) становник је Батон Ружа (Индијана) и има двоје деце, средњи Марк и Београђанка Милена имају петоро, а Мичел (48) четворо малишана.

– Крајем августа прошле године тата се преселио у Хомосасу на Флориди где живи Мичел, запослен као помоћник хирурга у болници, који га је 2. септембра оперисао. За амерички Дан захвалности у Хомосасу је дошао и Марков старији брат с породицом, па смо се сви заједно после 17 година окупили у Мичеловој кући. Бог је удостојио тату да види своја три сина и једанаесторо унучади заједно. Тога дана дошла су и двојица поменутих српских свештеника који су причестили тату и одржали помен Катарини, на коме смо сви били присутни и заједно у молитви – наводи Милена Тејлор, која ради као преводилац и остала је са супругом и децом да живи у Ситрус Хилсу на Флориди.

Хоће ли сени двоје људи које је спајала велика љубав навек остати раздвојене, на два краја света?

– Надамо се да ћемо једног дана, ако бог да, пренети татине земне остатке и сахранити их поред маме, у Чачку – каже Милена Тејлор.

Гвозден Оташевић
Политика, 18. 2. 2014.


SA

 

People Directory

Bishop Maxim (Vasiljević)

(2006–)

For the last eleven years the ruling bishop of the Western American Diocese is Maxim (Vasiljević,) well known in academic circles since he holds several academic titles and is professor of the Faculty of Orthodox Theology at the University of Belgrade. Maxim (secular name Milan Vasilje¬vić) was born on June 27, 1968 in Foča, Yugoslavia, into a family of a priest. His father Lazar is a priest and mother Radmila, nee Todorović.

After finishing elementary school in Sarajevo (1983), he studied Seminary school in Belgrade (finished in 1988), served the army, and enrolled into the Faculty of Orthodox Theology in the same city.

He was tonsured a monk in Tvrdos Monastery, Bosnia and Herzegovina, on August 18, 1996, by Bishop Atanasije of Herzegovia, who also ordained him a deacon (1996) and priest in 2001.

Bishop Maxim graduated from the Faculty of Orthodox Theology at the University of Belgrade in 1993. He completed his Masters of Theology at the University of Athens in 1996, and then three years later, in 1999, at the same University, he defended his doctorate in the field of Dogmatics and Patristics with the title, “Participation in God” in the Theological Anthropology of St. Gregory Nazianzen and St. Maximus the Confessor.

Read more ...

Publishing

History, Truth, Holiness

by Bishop Maxim Vasiljevic

Bishop Maxim’s first book, described by Fr. John Breck as an “exceptionally important collection of essays” contributing to both the theology of being and also contemporary theological questions, is now available! Christos Yannaras describes Bishop Maxim as “a theologian who illumines” and Fr. John McGuckin identifies his work as “deeply biblical and patristic, academically learned yet spiritually rich.” The first half of the book collects papers emphasizing theological ontology and epistemology, reminding us how both the mystery of the Holy Trinity and that of the Incarnation demand that we rethink every philosophical supposition; it includes chapters on holiness as otherness, truth and history, and the biochemistry of freedom. The second half of the book features lectures dedicated to the theological questions posed by modern theology, including studies of Orthodox and Roman Catholic ecclesiology, liturgics, and the theology of icons.