Невелика редакција од 13 новинара прославила је у четвртак по подне, са важним гостима, велики јубилеј: 70 година откако се 26. марта 1943, на радио апаратима, уз повремено крчање, први пут чуло „Овде Вашингтон, Глас Америке”.
Тако је започео програм намењен Југославији, на врхунцу Другог светског рата, када је радио био главни извор вести са широког светског фронта и глас наде да ће снаге добра победити силе мрака. А кад је победа извојевана, Глас Америке је добродошао иза „гвоздене завесе”.
Тада се слушао тајно, а данас се гледа јавно. Радио програм се више не емитује директно, већ само преко интернета, а као институција, „Voice of America” (VOA) данас је велика медијска машина са око 1.300 запослених која недељно емитује 1.300 сати програма за глобални аудиторијум који се процењује на око 125 милиона. Српски сервис је један део тог механизма, који је директни следбеник југословенског, расформираног после распада Југославије, па је прослава 70-годишњице била прослава и сервиса који данас, са посебним редакцијама, емитују за Босну и Херцеговину, Македонију и Косово (редакције за Словенију и Хрватску су у међувремену укинуте, после процене да после њиховог уласка у ЕУ и НАТО Америка нема више шта да им говори).
На свечаности у седишту Гласа, у згради у центру Вашингтона, на средокраћи између Беле куће и Капитол хила, евоциране су успомене, посебно на период када је Глас Америке подржавао оне који се нису слагали са режимом Слободана Милошевића. Како је рекао шеф српске редакције Зоран Жиц, Српски сервис ће наставити да извештава „објективно, тачно и непристрасно”, што је, уосталом, и обавеза из Повеље, уређивачког кодекса Гласа Америке.
Дејвид Енсор, директор Гласа Америке, уз напомену да програм на српском данас гледа 11 одсто одраслих грађана Србије, похвалио се да у Отворени студио, кад год су у Вашингтону, свраћају сви политички лидери са Балкана. Пригодне честитке и похвале упутили су затим Филип Рикер, један од функционера Стејт департмента који је последњих година често на Балкану, као и некадашњи амбасадори САД у Београду: Мајкл Полт, Камерон Мантер и Ричард Мајлс. За Полта (амбасадор 2004–2007), „српски народ је предивна група појединаца, невероватно сналажљива и способна да издржи огромне тешкоће на путу до свог циља којој је Глас Америке – пружао подршку да на том путу не одустаје”.
Амбасадор Мајлс, сада у пензији, у Београду је био од 1996. до 1999. али због санкција према Србији, није имао титулу амбасадора, већ је био „шеф мисије”. Он се подсетио ритуала из времена протеста против Милошевића – лупања у шерпе и тигање у време емитовања дневника РТС-а, чему је, како је рекао, допринос давала и његова супруга. У његово време, Глас Америке је био посебно активан према Србији, емитујући и програме Б 92 са мреже предајника из суседних земаља.
Најискренији говор је вероватно одржала Маја Дракер, прва уредница новоформиране редакције за Србију, а данас члан менаџмента Гласа, рекавши да није било лако радити у редакцији за Србију и бити лојалан и првој и другој домовини.
– За време бомбардовања, радни дан нам је почињао провером где су бомбе пале, да ли близу места где живе наши најближи. Били смо једна велика породица која је обављала своје професионалне дужности, али и веома уплашена за оно што се догађа у Србији – рекла је Дракерова.
Шта после 70 година?
– Оно што се неће променити, то је мисија Гласа Америке и њене српске редакције: да грађанима Србије обезбеђујемо најквалитетније информације – рекао нам је на крају Елез Биберај, директор Европског сервиса.
Слављеницима је честитао и амбасадор Србије у Вашингтону Владимир Петровић, рекавши да је током минулих седам деценија „креативни и професионални тим Српског сервиса Гласа Америке поставио високе новинарске стандарде”. Петровићев колега, амбасадор Црне Горе Срђан Дармановић је пак поручио да свако време има своје симболе, а да је Глас Америке био важан симбол борбе за промене и демократију и у Црној Гори.
М. Мишић
ПОЛИТИКА, 21. 4. 2013.
