A great man is one who collects knowledge the way a bee collects honey and uses it to help people overcome the difficulties they endure - hunger, ignorance and disease!
- Nikola Tesla

Remember, remember always, that all of us, and you and I especially, are descended from immigrants and revolutionists.
- Franklin Roosevelt

While their territory has been devastated and their homes despoiled, the spirit of the Serbian people has not been broken.
- Woodrow Wilson

Не заборављам своје корене и Србију

Наш глумац Дејан Јелача, који живи и ради у Њујорку, недавно овенчан наградом за најбољег глумца у филму „Blossoms of Faith” на филмском фестивалу у Вирџинији.

Добити награду за најбољег глумца у Америци, а да сте при том странац, није мала ствар, каже у разговору за „Политику” наш глумац Дејан Јелача. То је, како тврди, значајна потврда да оно што ради вреди и нема граница. Занимљиво је да је у награђеном филму „Blossoms of Faith” први пут играо Американца.

– Изненадио сам се јер ово заиста нисам очекивао. Морам да признам да су ми сузе кренуле од среће. После више од деценије боравка и рада у Њујорку, проглашен сам за најбољег глумца и то за првог одиграног Американца. Многима се то никада и не деси, колико год велики глумци били – искрено прича Јелача, који у паузама снимања, повремено ради и у Београду („Заборављени умови Србије” на РТС).

Невероватан је то осећај, преноси нам своје утиске и емоције. Када је чуо лепу вест, у првом тренутку је помислио да је реч о шали његових пријатеља.

– Ова награда ми отвара многа врата, даје другачији третман и положај – искрен је и открива да су после доделе награде уследили позиви за нове пројекте, тако да за неколико дана почиње да снима једну романтичну драму.

Недавно је у Њујорку завршио снимање филма „My Name is Udoka, a Nigerian not a Scammer” према сценарију и у режији Удеа Силажа, по истинитој причи. У овом остварењу игра несрећног расисту, шовинисту и манијака. После Кориолана, ово је сигурно, тврди, један од најкомплекснијих и најтежих ликова које је одиграо у његовој досадашњој глумачкој каријери. Снимали су на локацијама у Бруклину и премијера се очекује следеће године.

– Обожавам да играм карактере који су потпуно другачији од мене. У досадашњој каријери сам имао ту срећу. Осим изазова, ту је и жеља да осетим другачији живот и мислим другом главом. Тако најбоље пливам. Показало се да у томе имам највише успеха – прича глумац.

Следеће године требало би да почне са снимањем девете сезоне његове ауторске емисије „30 минута”, која се до недавно емитовала на ТВ Арт. Будући да је ова телевизија угашена, у преговорима је на ком каналу ће емисија наставити живот.

– Тужан сам што је овај канал угашен јер је био право оличење културе. Али, морамо даље, да заједничким снагама пропагирамо праве вредности. Моја емисија управо то и ради већ осам година. Већ увелико размишљам ко би отворио нову сезону. Нимало ми није лак задатак, јер толико великана сам угостио, да више не знам ко је њих достојан, да би био мој следећи гост – истиче наш саговорник

Додаје и да је од гостију у ТВ емисији много научио.

– Када успете да доведете уметнике попут Милене Дравић, Небојше Глоговца, Мирјане Карановић, Драгана Мићановића, Мише Јанкетића, Светозара Цветковића, Радмиле Живковић… онда морате да будете и више него поносни. Веровали или не, постоји велики број њих које нисам стигао да угостим, а велика ми је жеља да се нађем преко пута таквих професионалаца у деветој сезони. Списак је дугачак, али издвојио бих неке од наших заиста дивних личности: Емира Кустурицу, Матију Бећковића, Предрага Микија Манојловића…

Можда ће гледаоци „30 минута” видети управо ове људе у деветој сезони емисије јер Јелача никада не заборавља земљу одакле је потекао:

– Скоро 14 година сам у Америци, али не заборављам своје корене и моју Србију. Моја емисија је једна од мостова са мојом земљом. Полако пакујем кофере и долазим после Нове године. Ужелео сам се свог народа. Једва чекам!

Извор: Политика


SA

 

People Directory

Никола Васић

Родио се у Зворнику, у БиХ ,1893. године, умро је у Балтимору 1961. године у Балтимору, САД.

Спада у најбоље градитеље виолина у свету између два светска рата.

1908. године из Зворника одлази у Нови Сад на изучавање заната за прављење гудачких инструмената, а занат усавршава у тадашњој Чехословачкој. Боравио је и у Русији, Кини и Јапану да би се најзад 1925. године настанио у САД. Ту га открива чувени северноамерички виртуоз на виолини Елман и назива највећим живим светским градитељем виолина. Упоређује га са Страдиваријем, највећим и најпознатијим градитељем виолина и других гудачких инструмената на којима свирали или свирају највећи уметници.

Read more ...

Publishing

My Brother's Keeper

by Fr. Radovan Bigovic

Rare are the books of Orthodox Christian authors that deal with the subject of politics in a comprehensive way. It is taken for granted that politics has to do with the secularized (legal) protection of human rights (a reproduction of the philosophy of the Enlightenment), within the political system of so-called "representative democracy", which is limited mostly to social utility or to the conventional rules of human relations. Most Christians look at politics and democracy as unrelated with their experience of the Church herself, which abides both in history and in the Kingdom, the eschaton. Today, the commercialization of politics—its submission to the laws of publicity and the brainwashing of the masses—has literally abolished the "representative" parliamentary system. So, why bother with politics when every citizen of so-called developed societies has a direct everyday experience of the rapid decline and alienation of the fundamental aspects of modernity?

In the Orthodox milieu, Christos Yannaras has highlighted the conception of the social and political event that is borne by the Orthodox ecclesiastical tradition, which entails a personalistic (assumes an infinite value of the human person as opposed to Western utilitarian individualism) and relational approach. Fr Radovan Bigovic follows this approach. In this book, the reader will find a faithful engagement with the liturgical and patristic traditions, with contemporary thinkers, Orthodox and non-Orthodox, all in conversation with political science and philosophy. As an excellent Orthodox theologian and a proponent of dialogue, rooted in the catholic (holistic) being of the Orthodox Church and of his Serbian people, Fr Radovan offers a methodology that encompasses the above-mentioned concerns and quests.