Хрвати то добро знају, али је тенденција хрватске историографије да минимизује или да склони податке о усташким неделима – каже Гидеон Грајф, експерт за холокауст из Тел Авива Гидеон Грајф
„Никада у животу нисам планирао да будем историчар холокауста и да 365 дана проучавам гасне коморе и начине умирања. Нисам тако замишљао живот, али прихватио сам тај посао као своју мисију” – каже у разговору за „Политику” проф. др Гидеон Грајф, главни историчар на Институту за холокауст Шем Олам у Израелу и за образовне пројекте о холокаусту у Мајамију, иначе експерт за Аушвиц.
Професор Грајф је први пут посетио Београд, а потом и Андрићград где је заједно са историчарима из света ових дана одржао више предавања о холокаусту. Указао је да је евидентно да је данас најважније добити рат против ревизионизма, јер смо сведоци да се води интензиван рат сећања.
Грајф је представио своју књигу „Плакали смо без суза”, и разговарао са редитељем Емиром Кустурицом, изразивши спремност да напише текстове за изложбу о Јасеновцу, планирану за јануар 2017. године у Њујорку.
– Све је почело од састанка са амбасадором Србије у Израелу Милутином Станојевићем и могао бих да кажем да је он сада мој велики пријатељ, а потом је уследио позив амбасадора др Љиљане Никшић из Београда за учешће на мајској Конференцији српске академске дијаспоре о Јасеновцу у Њујорку, у организацији Института за Јасеновац, где сам изабран за члана Савета. Настојаћу да у Тел Авиву угостимо изложбу о Јасеновцу, а у Вишеград ћемо довести најбоље предаваче из света и направити бисер едукативног програма о холокаусту – истиче професор.
Професор је указао да су експерти утврдили да је од укупног броја свих логора искључиво шест било за „монструозно, систематско, масовно истребљење”: Аушвиц – Биркенау, Треблинка, Мајданек, Собибор, Белзец, Хелмно. А да тој листи, каже Грајф, треба додати и Мали Тростинец код Минска и Јасеновац који заокупља његову пажњу због атипичног монструозног начина убијања жртава у НДХ, која су карактерисала чак и оруђа специјално сачињена за масакр Срба.
– Јасеновац, нажалост, спада у горенаведених осам најозлоглашенијих фабрика смрти, с том разликом да су у њима логораши гушени масовно у гасним коморама, а у Јасеновцу је, поред масовног, постојао и тај личан однос према жртви, јер су ликвидације вршене ручно – каже Грајф.
У Јасеновцу су усташе користиле „србосјек” – посебан полукружан нож који је био причвршћен за зглоб руке, а „лоботомију” су извршавали бруталним ударцем маља у главу чиме би се изазвало пуцање лобање и распрскавање мозга, и у Козарској Дубици спомеником је обележено место жртве ове врсте тортуре. Познато је да су у Јасеновцу постојали и казани за кување људских тела и „пећи за печење цигле и затвореника”. Децу су у Јасеновцу покрштавали и преваспитали у „усташком духу”, а нека од преживеле деце никада нису сазнала истину о свом пореклу и вери.
Грајф наглашава да народи који се не боре за истину доживљавају тзв. другу виктимизацију.
– Тенденција хрватске историографије да минимизује или да склони податке о усташким неделима подсећа на устаљене покушаје да се елиминише све што подсећа на окрутност коју су чинили нацисти. Никада не треба улазити у директан сукоб са другом страном која прави фалсификат историје. Ако знате да је данас недеља, да ли бисте уопште улазили у дискусију са особом која тврди да је данас среда? Друго, порицање геноцида над Србима у Јасеновцу није сврсисходно, зато што се зна да се то догодило. И Хрвати то добро знају, иначе не би улагали толики напор да причају своју причу. Ми у Израелу штампамо књиге, снимамо филмове и вичемо довољно гласно да нас сви чују. Обични људи знају за холокауст захваљујући том методу, јер је и ћутање о злочину злочин. И наравно, кад имамо осам института за холокауст и меморијалне центре широм света, зато и имамо резултате – објашњава Грајф.
Према његовим речима, документација о Јасеновцу у Јад Вашему није довољна, уз запажање да је само неколико логора имало „срећу” да је велики број истраживача исказао интересовање да их проучава.
– Треба истаћи и да притисак да се изграде меморијални центри холокауста у Израелу није дошао од Владе него од преживелих логораша и од народа. Неки од преживелих постали су чланови парламента, па су унутар система искористили политичку моћ да то ураде – наводи Грајф.
У том смислу, у Вишеграду је на предавању др Грајфа, председник Скупштине дијаспоре и Срба у региону Драган Станојевић упознао присутне са текстом Декларације о заштити културе сећања на српске жртве. Њом се пружа подршка Влади РС у напорима да се заштити национални интерес кроз чување сећања на српске жртве у међународној заједници. Станојевић је предложио увођење националног Дана сећања на српске жртве у свим ратовима и успостављање Меморијалног центра српским жртвама свих ратова, у Београду, а који би био повезан са музејима мира широм света, а пре свега са Јад Вашемом и Меморијалним музејом Холокауста у Вашингтону.
На питање како један народ, који је у медијима годинама приказиван као злочинац, може да се избори против предрасуда и укаже свету да је и сам био жртва, Грајф каже: „То мора да буде мисија, уз регрутацију најбољих међу вама, озбиљних бораца за истину који не одустају без обзира на све околности”.
Професор наводи да је његов највећи успех што је 1991. успоставио сарадњу Јад Вашема и Аушвица, што је довело до едукације историчара и подизања капацитета Пољака да се изборе за истину о жртвама. Аутор је и изложбе у Јад Вашему поводом 50. година суђења нацисти Адолфу Ајхману. Први је историчар који се срео и интервјуисао 31 преживелог „зондеркомандоса” – јеврејске логораше којима су нацисти дали задужење да чисте гасне коморе након кремирања. Један од њих је вадио златне зубе логорашима и за дан је измерио 50 килограма злата! Поједини од њих преживели су пуком срећом.
Грајфова књига „Плакали смо без суза” о „зондеркомандосима” инспирисала је Ласла Немеша за филм „Шаулов син”, овенчан Оскаром ове године. Код нас је ова књига била предложак за драму „Небески одред”, Александра Обреновића и Ђорђа Лебовића, а истоимену представу режирао је Марко Манојловић у Сомборском позоришту.
Извор: Политика
