Епископ Максим (Васиљевић)
Предавање у Музеју науке и технике у Београду, 18. маја 2018, у оквиру пројекта ”Наука и Православље у свету”
Међу темама које данас снажно заокупљају друштво, како у нашој земљи тако и шире, стоји однос између науке и религије. Тој теми посвећено је моје обраћање.
Када говоримо о односу науке и религије данас, упутно је подсетити се начелних разматрања Јована Зизјуласа[1]. Он истиче да је већ констатовано како је у наше дане наука за неке људе постала нека врста религије. Убеђени у силу науке, више него било када до сада, посматрају је као силу која би могла да излечи или избрише скоро свако зло из нашег живота. Ауторитет који уживају научници тешко да има пандан у некој другој категорији људи у савременом друштву. Зизјулас примећује да поједини сматрају да наука има отворена врата ка истини као и способност да пружа практичне резултате. За тзв. „западног човека“ комбинација ова два елемента има велики значај. По Зизјуласу, ово задобија посебан значај кад се узме у обзир да наша цивилизација исходи из старогрчког трагања за истином и римскe жеђи за учинковитошћу, резултатима и поретком[2].
Насупрот томе, проницљиво примећује Зизјулас, религија је већ одавно у западном друштву лишена ауторитета. Нека религијска истина има већи ауторитет од научног мишљења само у теолошким круговима. У највећем броју случајева, религије су искуство живога Бога замениле етичким кодексом, а веру као питање живота и смрти, замениле пијетизмом и сладуњавим сентиментализмом[3]. А и каква корист може да дође од религије? За неке, њена улога је важна јер су поједини научници имали личну веру у Бога. У хришћанским приручницима апологетике се често с поносом истицало да су велики научници били верујући људи (данашње статистике показују другачије). Како је говорио Владика Николај, поједини се као за сламку хватају за „такозване ‘славне људе’ из људске историје, да би подупирали Евангелије“.[4] Међутим, заборавља се да се ту ради пре свега о индивидуалној (приватној) ствари дотичног научника. За Зизјуласа, сусрет науке и религије у таквим случајевима нема никаквог суштинског одраза на цивилизацију. То што је неки научник паралелно и верујући (нпр. иде у Цркву или се моли) не утиче на чињеницу научног истраживања, па самим тим ни на цивилизацију. Уистину, по њему, сусрет науке и вере треба да буде суштинскији и да се тиче трагања за истом Истином, истим циљем и остварењем исте цивилизацијске потребе човечанства[5].
Историјски, у самом зачетку, наставља Зизјулас, још од предсократоваца, трагање за истином природе света, представљало је теологију. Наука је, треба рећи, потекла од два хришћанска начела. Једно је да је свет обдарен одређеним „логосима“ (разлозима, тј. законима), а други је да је свет потпуно другачије природе од Бога. Многа су сведочанства (Pierre Duhern, Jaki и др.) о томе да је савремена наука дете теологије. Међутим, дете је порасло и устало против своје мајке[6]. Како је до тога дошло? Узроке треба тражити у кризи односа између средњевековне Цркве и зачетника модерне науке Галилеја. Сада се сматра да је узрок сукоба био не у његовом „коперниканству“ него у испољеној тенденцији да се наука посматра као сасвим аутономна и самодовољна[7]. Но, слична тенденција је постојала и у теологији (Боетије, Тома Аквински и схоластици) где се развио индивидуалистички и утилитаристички приступ знању. Изгледа да је процес удаљавањa науке од религије почео много пре Просвећености, тј. да је он био својствен развоју средњевековне теологије.
Илустрације ради, наведимо и то да је Дарвинов дуг теологији очевидан у његовом делу Порекло врста. Наиме, евиденција коју је Дарвин наводио у корист еволуције, подједнако је добро могла да буде произведена једим fiat-ом Творца. Због тога је Дарвин имао потребу да покаже како Бог није морао да произведе фосиле, хомологне структуре, рудименте и друге кључне делиће евиденције коју наводи, упркос томе што има савршену моћ да то учини. Обратимо пажњу овде да је за ову расправу Дарвин морао да пође од одређених претпоставки о природи Бога. Погодићете, те претпоставке су биле управо оне из Просветитељства 18. века: Бог је савршено рационално биће које све што чини то чини на најефикаснији могући начин како би произвео резултате који су прости, складни и рационално појмљиви. Како примећује Дејвид Брадшо, на основу ових претпоставки, Дарвин природно закључује да жива бића каква налазимо нису могла бити произведена од Бога. Касније, у својој Аутобиографији, он предузима објашњење како је — с обзиром на исте претпоставке — нашао за нужно да одбаци чуда у Светом Писму а такође и неодређени деизам кога се држао када је писао Порекло врста. Према томе, управо је теолошки рационализам Просветитељства довео до модерног еволутивног натурализма. Мислим да није потребно наглашавати колико су, са теолошке тачке гледишта, ове слике Бога код Дарвина (и сличних њему) у стварни редуковане представе Бога.
Детаљнији осврт на историјску позадину проблематике односа теологија-наука само показује да је дисконтинуитет некада складнијих односа[8] између теологије и науке довео до дихотомије у тим двема областима људског знања и стваралаштва.
Ипак, по Зизјуласу, утешно је да новија истраживања у науци воде с оне стране самодовољности будући да се цео свет показује као међузавистан, а традиционално парцелисање научних дисциплина је већ превазиђена методологија (пример је зоологија и ботаника[9]). Потребан је холистички приступ. И то је тачка у којој се сажимају интересовања науке и теологије. Човек је „микрокосмос“ и као такав он је круна и сажетак целокупне творевине. Човеково присуство у свету је пресудно да свет буде такав какав јесте. У том схватању, како истиче Зизјулас, човек није само ум који схвата и објашњава стварност, него личност која се у времену и простору историјски верификује путем својих односа са другима и са природом[10].
С обзиром на то да су данас позитивистичке и хуманистичке науке у некој врсти односа међузависности и комплементарности, може се сматрати да тај њихов однос представља озбиљну основу за сусрет науке и религије. Како примећује В. Термос, „упркос напорима савремене психијатрије и психологије да у основи размишљају са биолошке тачке гледишта, зависности откривају своју праву природу онда када се третирају као проблеми који израњају из сложености људске природе“.[11]
У том смислу, сусрет науке и религије се може остварити једино на основу питања „ко је човек“ (Јевр. 2, 6), како у свом природном саставу тако и у свом односу са осталим физичким светом. Хришћанска вера трага за Истином на основу питања: како се човек повезује са осталим светом не на основу ума или свести него на основу психофизичког постојања[12].
Последице оваквог става, како исходи из Зизјуласовог резоновања, своде се на следеће:
а) Овим се избегава поларизација Истине на научно-емпиријску и теолошко-духовну. Ако постоје две врсте истина, тада је до сусрета немогуће доћи. По речима о. Џона Бера, „ако су хришћани заиста уверени да је Истина једна, сами Христос, један Логос који пригрљује све различите логосе (разлоге, законе) постојања, тада нема разлога за страх од таквог дијалога”[13].
б) Овим се религија доводи у непосредну везу са свим наукама: физиком, биологијом, социологијом и др.
в) Овим долазимо до заједничког суочавања са проблемима које за човека и природни свет доноси нагли развој знања.
Сматрамо да се мостови не смеју рушити него градити. Само тако ћемо моћи заједничким снагама да се суочимо са проблемима: еколошким[14], технолошким (Homo Deus од Харарија[15] и сл.). Само тако се може премостити јаз између опсервиране (evidence-based) стварности и богословске истине о човеку, који и даље скривају тајне и позивају на истраживање[16].
---
[1] Вид. његов значајан чланак „Религија, наука и животна средина“ (Саборност 3-4-/1997, стр. 7-8) на чије се основне тезе осврћемо у овом уводом делу.
[2] Ј. Зизјулас, исто.
[3] Уп. Владан Перишић, Са теолошке тачке гледишта, Београд 2010, стр. 114.
[4] Вл. Николај, Љубостињски стослов, 29. Николај даље каже: „Стога оваква одбрана Христа истргнутим цитатима из дела ‘славних људи’… подупирање Бога човеком, не може бити друго до својеврсна ‘паганохристологија’.“ (Љубостињски стослов, 27).
[5] Уп. Јован Зизјулас, „Ἐπιστήμη καὶ θρησκεία: μιὰ συνάντηση ποὺ ἐπείγει“, Πρακτικὰ τῆς Ἀκαδημίας Ἀθηνῶν (συνεδρία 2002), Атина 2002, стр. 481.
[6] Уп. Ј. Зизјулас, „Религија, наука и животна средина“, стр. 10.
[7] Уп. Ј. Зизјулас, исто. „Остаје међутим питање да ли је увођење аристотелске методологије на Запад оно што на одлучан начин даје импулс утилитарном схватању знања и пратећој га позитивистичкој објективизацији рационализма као сазнајне могућности, или се ова методологија уклапа у један већ постојећи гносеолошки став у средњевековној Европи који утилитарну намеру има за циљ и служи јој“ (Х. Јанарас, Философија из новог угла, Врњци 2000, стр. 103).
[8] Вид. Philip van der Eijk, Medicine and Philosophy in Classical Antiquity, Cambridge: University Press 2005, посебно стр. 343-378. Неколико поглавља ове књиге нуде изузетан преглед општих тема суштинских за сваког заинтересованог за историју медицине и науке у старом свету.
[9] Уп. Ј. Зизјулас, исто, стр. 12-13.
[10] Уп. Ј. Зизјулас, исто.
[11] В. Термос, Psychology in the Service of the Church: Theology and Psychology in Cooperation (Los Angeles: Sebastian Press, 2017), стр. 51.
[12] Уп. Ј. Зизјулас, исто.
[13] „Foreword“ књизи Gayle Woloschak, Faith, Science, Mystery, (Los Angeles: Sebastian Press, 2018), стр. 7.
[14] „The diversity of creation helps humanity appreciate the need for all creatures, all of life, all niches and environments to support each other and our planet. With both of these concepts come a profound ecological consciousness and a view of humans as priests of creation.“ (Gayle Woloschak, Faith, Science, Mystery, стр. 145)..
[15] Yuval Noah Harari, Homo Deus: A Brief History of Tomorrow (New York: Harper Collins Publishers, 2017).
[16] „Despite the apparent discord there is common ground between the disciplines when they are at their best—both religion and science accept mystery, the idea that there are things that cannot be explained with what we know today; there is a recognition that our perceptions come with limitations and that there may be „more to the story“ than we can understand.“ (Gayle Woloschak, Faith, Science, Mystery, стр. 22).
