”Вести” 11. јули 2015.
Познато је да су Епископ Мардарије и архимандрит Севастијан имали заслуге у организовању Српске православне Цркве у Америци и Канади и очувању националног идентитета. Да ли су то бил главни ”услови” за њихову канонизацију?
Уврштење у Календар Светих (како се код нас зове ”канонизација”) ове двојице Срба, Епископа Мардарија Либертивилскога (Ускоковића) и Архимандрита Севастијана (Дабовића), првог православног свештеника рођеног у Америци, представља препознавање њиховог прослављења од Господа и народног поштовања. То је истовремено и испуњење дуга према наслеђу ових равноапостолских просветитеља. У Јеванђељу је казано: ”Сећајте се својих старешина… гледајући на свршетак њиховог живота, угледајте се на веру њихову” (Јевр. 13, 7). Многи од наших верника и свештеника одавно су осетили и примали безметежно зрачење које изобилно и свештено исијава из Севастијана и Мардарија.
Питање ”услова”, ”заслуга” и сл. страно је православном хагиографском предању. Ту су у игри разних познати али и ”непредвидиви” моменти: најпре воља Божија, потом љубав заједнице Цркве, свештенства и народа, и осећај да се тиме чува бисер и залог вере... То је зрачење Божанског живота које нас милује и исцељује, вида нам ране, одржава наше постојање. Преко искушењâ и стрпљења Мардарија Ускоковића и Севастијана Дабовића пројављује се Божанска лепота.
Мардарије и Севастијан – скупа са другим, знаним и незнаним, древним и савременим – одржавају установу Цркве, па тиме и чувају идентитет нашег народа. На примеру Св. Севастијана (1863-1940) схватамо како историјске (не)прилике Српског народа постају полазна тачка за спонтано славословље и познање Бога. На примеру Св. Мардарија Српског видимо како Благодат Божија посећује град, посебно Чикаго и околину, и у метеж света уноси свежину Духа и извесност Будућега века.
Мардарије, Божији угодник светачког лика утемељио је црквени живот нашега народа у северној Америци и, поред тога, саградио Манастир Светога Саве у доба велике депресије крајем 20-их и почетком 30-их година 20. века. Мардарије је за живота чинио велика одрицања те је у то доба настала изрека „Цркву гради, умире од глади“. У време када је саграђен, манастир је био седиште тек основане Епархије америчко-канадске. Борећи се са тешком болешћу, којој у оно време није било лека, умро је у 46. години. Упркос томе, њега ништа није могло спречити да обилази, храбри и утврђује, првенствено личним примером и животом свој Српски народ и све своје парохијане. Сахрањен је (слично нашем Симеону Мироточивом) у свом вољеном манастиру у Либертивилу.
Архимандрит Севастијан је широм Америке познат по свом неуморном и плодном мисионарско-апостолском раду, проповедима на енглеском, српском и руском језику и једном броју књига које је писао ради мисије (на енглеском и српском). Саградивши први српски православни Храм у Америци, О. Севастијан је себе уградио у темеље Православља на америчком тлу. Отац Севастијан је, такође, предузео мисионарска путовања до Православне мисије у Јапану, која га је дуго занимала и инспирисала. Св. Николај Жички је забележио да је о. Севастијан током свог живота прешао Атлантик 15 и Тихи океан 9 пута. Године 1940. године опело Севастијану у Манастиру Жичи извршио је Св. Владика Николај. Његови земни остаци су 2007. године су свечано пренешени у Америку и налазе се у поменутој првој српској Цркви Светога Саве у Џексону.
Шта канонизација нових Светитеља) значи за наш народ, веру и Српску православну Цркву?
Значи могућност да им се усрдније молимо за просветљење и руковођење. Присуство древних Светитеља је врло чулно а благодат нових Светитеља превазилази историју и уводи нас од сада у вечност. Они, било да живе или умиру, сведоче силу Васкрсења. На основу ових житија можемо да научимо како наизглед обични животи постају необични и изузетни, силом и благодађу Божијом. Јер, уз Велике Оце Цркве, чувене Светитеље, постоје и многи други, читав сабор, анонимних и незнаних, који имају исту благодат, иако се глас њихов није чуо на трговима и личност њихова није постала позната. Они сада без речи проповедају и дају утеху свету, не бивајући свесни тога.
Мардаријев мисионарски рад пружао се од крајњег истока Европе у далекој Русији, чак и северне Азије (био је у Сибиру), до крајњег запада света, у још даљој Америци. У том смислу, његово духовно зрачење али и прослављање као Светитеља представља благослов свим Црквама, и служи као непресушни извор надахнућа за хришћане Новога света, Србије, Русије, и шире.
Свест о просветитељско-апостолској светости Севастијана Дабовића и Мардарија Ускоковића већ је увелико развијена: посебно у парохијским црквама и манастирима, молитвеним домовима и аскитиријама. Поштовање њих двојице као Божијих Угодника и апостолских просветитеља, проширено је и међу православним Американцима, који Севастијана доживљавају као „свога“. О томе сведочи не мали број њихових икона. Православна Црква у Америци (ΟCA) је већ одлучила да Севастијана Дабовића „канонизује“, о чему је Српску Цркву обавестио примус те Цркве (Писмо првојерарха OCA из 2008.г.), очекујући да тај чин најпре обави Српска Патријаршија.
Познато је да канонизације Светих привуку огроман број верника. Очекујете ли да ће на канонизацију у Алхамбри доћи оста Српских верника којо живе у Америци?
На ”канонизацију” нас позивају управо Мардарије и Севастијан, па је природно да се одазовемо таквом позиву. Ово је њихов празник и духовна гозба на којој је учешће потврдио наш Патријарх, председник Додик, један број владика из отаџбине. Позивамо вернике из свих парохија које је Св. Севастијан основао или градио: Чикаго, Лос Анђелес, Џексон, Минесота... Глас њихове крсно-васкрсне поруке и сведочанства прочуо се по свој васељени и заквасио цело тесто историје, привлачећи народе Цркви Христовој од истока до запада, и од севера до југа.
Своју жртву владика Мардарије и о. Севастијан оставили су у аманет („добро завештање“, 2Тим.1,14), не само Истоку већ и Западу. Сила истине и животности Духа Кога су носили укида временске раздаљине и различитости, па ћемо овде имати многе православне из тзв. Дијаспоре. И Мардарије и Севастијан су несебично волели свој народ што их није спречило да буду широкогруди, ”екуменски” у најбољем смислу речи. Св. Мардарија видимо како, ужарен муњом вечноживог огња зрачи као миомирис горућег тамјана, и дарива утеху, која сабира и успокојава све. Треба схватити да су ови мисионари пазећи на своје стадо, напасали и друге овце: тиме што су зрачили истом благодаћу, има глас и силу Пастира доброг, који све управља ка Вратима спасења, која су сâм велики Пастир оваца – Христос.
Подсетићу на речи Светог Владике Мардарија, из његове посланице за Васкрс 1927. године које је упутио својим парохијанима: ”Радујем се данас иако сам у телесној болести, јер верујем да нема смрти, знајући да ћу живети и после онога часа кад ме нестане са ове земље… Међу свим дужностима човека нема веће на коју бих вас данас на дан Ускрса опоменуо од дужности љубави. Она је дужност над дужностима…”
Стога, радујмо се сви овом неизмерном благослову Божијем!
